|
MENU
|
|
|
|
| SONJA SAVIC |
Nepravedno su me zapostavili
Sonja Savic je ula u svet filma krajem sedamdesetih godina kada je zaigrala u Leptirovom oblaku Zdravka Randica. Od tada do danas, Saviceva je glumila u cetrdesetak ostvarenja i kriticarima, ali i publici, pokazala da jugoslovenski film, itekako ima lepu i talentovanu glumicu, koja se uvek izdvajala sopstvenim misljenjem i nikada nije "igrala kako je drugi svirao". Dobitnica je brojnih priznanja, meðu kojima posebno mesto zauzimaju Zlatna arena u Puli, Car Konstantin i Carica Teodora, Specijalna nagrada zirija na Festivalu u Veneciji... Stice se utisak da su je srpski mediji na neki nacin zapostavili, jer danas ova vrsna glumica, iako zivi u Beogradu, cece snima filmove u Sloveniji. Medjutim, njen veliki "come back" se vec dogodio filmskim ostvarenjem Milutina Petroviæa "Jug jugoistok". U njemu Sonja igra glavnu ulogu i na neki naèin film govori upravo o njoj.
Zasto vas nije bilo duze vremena u domacoj kinematografiji?
Sonja Savic: Problem nije u meni. Ovde su me nepravedno zapostavili, za neke filmove su mi i dan danas ostali duzni, a ako se osvrnemo unazad videcemo da poslednjih desetak godina nismo ni imali dobrih zenskih rola. Mahom su to bile jadne uloge, koje nikad ne bih prihvatila da radim.
Znaci li to da ste se vi ipak sve vreme, i pored svega, bavili svojom profesijom?
Sonja Savic: Tacno, iako me nije bilo na velikom ekranu, od glume se nikada nisam odvojila, a problema je bilo na pretak. Put umetnika je tezak. Kada je nakon diplomiranja na FDU trebalo da odluèim da li cu ili ne pristupiti nekom pozoristu, shvatila sam da uspesna karijera, brak i porodica, ne mogu iæi uporedo. Ako se odluèite za brak i dete, najvisi nivo u profesiji moe da se postigne tek za dvadeset godina, a to mi nije odgovaralo. Opredelila sam se za karijeru, mada mi ljubavi nikada nije manjkalo. Moja prva prava ljubav desila se kada sam imala petnaest godina i kada sam srela Vlajka Lalica, jednog od najvecih inovatora i ucitelja dzeza.
Jedno vreme ste imali sansu da karijeru nastavite u inostranstvu, tacnije Americi. Zasto ste od toga odustali?
Sonja Savic: Imala sam ponudu kompanije "Vorner Bros", ali sam se ipak odlucila za povratak u Beograd. Pripadam ljudima koji su na vreme shvatili da èovek poèinje samo jednu prièu u svom ivotu i da je pravi sreænik ukoliko i tu jednu uspe da odradi do kraja.
Devedesetih godina ste se nasli na "crnoj listi" umetnika. Tada se dogodila i vasa saradnja sa "Supernautom"...
Sonja Savic: Sredinom osamdesetih godina osetila sam svojevrsni progon, ne samo umetnika, veæ i obicnih ljudi. Priznajem da me je to veoma razocaralo. Posebno sam bila zgrozena mladim i naprednim ljudima koji su tada pricali o ratu i neprijateljima u stilu : "Ako necemo mi njih, oni ce nas". Tada su moji vrsnjaci masovno poceli da napustaju zemlju u potrazi za egzistencijalnim minimumom. Sa slikarom Djiletom Markovicem i lingvistom Sasom Radicem sam nastavila da radim, ali to nije imalo pravog odjeka medju filmskom publikom. Odlucili smo se da osnujemo trupu "Supernaut".
Tih godina ste ipak imali i serijal na ART kanalu. Zbog cega tvrde da ste na neki nacin probudili "uspavane" ?
Sonja Savic: Krenula sam od samog poèetka i saradjivala sa mnogim umetnicima iz Hrvatske i Slovenije. Jedna od najlepsih predstava tih godina bila je "Ne u mostarskoj pecini". Sa kolegama sam pravila i autenticnu muziku i po necijim shvatanjima isla naopakim putem, od drame ka zivotu. Srecom, rano sam pocela da bezim od stvarnosti, posvecujuæi se igri i baletu. Tih ratnih godina surovu realnost, koja me je okruzivala, izbegavala sam prepustajuci se svim vidovima umetnosti. Na srecu, tada sam zaigrala i u filmu Gorana Markovica "Urnebesna tragedija". Kasnije, u nedostatku ponuda, okrenula sam se alternativnom putu.
Priznajete li da ste u to vreme bili prisutni na "crnim listama" mnogih medijskih kuca?
Sonja Savic: Na zalost. Te liste su postojale i velika je prevara kada se kaze da su one skinute nakon promene vlasti. Jo 1986. godine tadasnji urednik RTS, Vojkan Milenkovic, je zahtevao da se izbace honorarni saradnici i tako je prestala moja saradnja sa drzavnom televizijom, tacnije nisam vise imala emisiju "Petkom u 22" , niti ucestvovala i TV dramama i filmovima. Zanimljivo je da su i dalje u bunkeru tada snimljeni materijali poput: "Telefomanije" i "Karlovackog dozivljaja 1989.". Istovremeno mi se desilo da zbog jednog coveka, nisam mogla da izaðem iz Beograda punih deset godina, a sve javne scene u Srbiji su bile zatvorene za mene. Posebno sam bila pogoðena zigosanjem umetnika kao veleizdajnika u periodu kada su zamenjene vrednosti i kada su sumanute ideje uzimale primat. Iako postujem demokratiju, zastupam shvatanje da kartuzijanci ne mogu pljuvati na kalviniste.
"Supernautom" ste usli u srpski tehno vodvilj...
Sonja Savic: Tacno, pre deset godina svetlost dana je ugledao video projekat "Supernaut Beograd andergraund". Bio je to odgovor na Kusturicino "Podzemlje". Tada me je mnogo iritiralo sto niko od naih velikih reditelja nije radio: ni Karanoviæ, ni Markoviæ, ni Draskoviæ, ni Radivojevic, a Emiru Kusturici je stavljena na raspolaganje cela televizija. Potpouno nezavisno sam zapoèela autorski rad i dosta ulagala u trupu koja je postala ceo moj zivot. Prvi video film imao je premijeru u Sarajevu, zahvaljujuæi Senadu Pecenjinu, uredniku "Vremena", koji je nacuo da postoji osoba koja nema dodirnih tacaka sa javnim zivotom Beograda. Potom je usledio i film posvecen hiljadama izbeglih beogradskih intelektualaca, a kasnije i "Plej" koji je za temu imao studente i uniforme. Usledili su razni natpisi po novinama, sto me je itekako pogodilo. Davno sam shvatila da su reci moje bake istinite jer se u ljudskih ocima sve moze procitati.
U najnovijem ostvarenju "Jug jugoistok" okupljena je pomalo neobicna ekipa ovdasnjih umetnika, a svi vi govorite o jednom gradu Beogradu...
Sonja Savic: Taèno, to je storija i svojevrsan dokumetarac koji je "sam protiv svih". Osim ljudi koji u njemu stvaraju i zive, bilo je potrebno prikazati i dusu koju ovaj grad poseduje, a to su svojevrsni eksperimenti gde su desavanja slicna mitskim. Za mene je Beograd bio i ostao grad koji ima najstariju Kinoteku u Evropi i koji je novim, militantnim eksperesionizmom i patriotizmom pokusao da se izbori protiv mafije, estrade, ogovaranja i prostota svih vrsta. Ima i onih civilnih ljudi koji su ostali duhovni i pojedinacni, i koji su uspeli da prezive trinaest paklenih godina Milosevicevog rezima. Tu generaciju nikakavi ideologizmi nisu povukli na dno, jer su dobro razmislili o tome ciju kucu grade.
Kada se osvrnete unazad, koja uloga u filmu vam je bila najteza za kreiranje?
Sonja Savic: Mislim da je to bio lik strine Slavka Stimca u Sotrinom filmu "Braca po materi". Bila je veoma teska za spremanje, jer sam glumila ruznu, staru i osobu "uvek pod gasom", ali sa njom sam uspela da izadjem na kraj i mislim da sam to uèinila onako kako treba.
Dijana Maksimovic
|
|
|
; |
