Ike je imao oko godinu dana dok se ovo dogodilo, znaci tek je završio psecu školu za socijalizaciju. U njoj je ucio šetati uz nogu bez lajne. Ja sam ga taj dan išla šetati. Htjela sam ga šetati bez uzice, a da ide uz nogu, kao pravi dobar pas . I krenemo mi od kuce. Prvo sam ga malo šetala s uzicom. Bio je dobar. Onda sam mu uzicu stavila na leđa, tako da nije ni skužio da ga više ne držim pa je bio dobar. I tako ja dođem do nekih susjeda, kad oni vide, Ike je bez uzice. Kažu mi da imam dobrog psa. A ja se odmah pocnem hvaliti: Pa da, to vam je jako dobar pas, on mene sve sluša, cim mu kažem : "Ike dođi", on odmah posluša... itd. u tom stilu. A Ike je samo stajao do mene još uvijek ne znajuci da ga ne držim na uzici. I onda se odjednom naglo okrenuo tako da je uzica pala s njega... Tada je shvatio da ga ne držim i odmah, prase jedno, juriš niz ulicu! A ja ono "Ike dođi, dođi, ljubavi, dođi, Ikeeeeeeeeee" A on se ne obazire, nego samo juri dalje. Shvatila sam da bi mi mogao pobjeci i izgubiti se, a to nisam htjela. Zato sam se dala u trk za njim! . A susjedi su se samo poceli smijati i govorili su nešto u stilu: "Da, on tebe uviijek sluša, da, da hahahahhahahahha" Jedva sam ga uspjela uloviti, a još i dan danas izbjegavam te susjede!

Ja sam jednom trebala ići s obitelji na put. Prije nego smo krenuli, odlučila sam prošetati Ikea. Išli smo po noći, tako da sam imala obučenu neku staru trenirku i papuče. "Samo malo po ulici", mislila sam si. Bilo je već dosta kasno pa nije bilo baš puno ljudi u mojoj pustoj ulici. Ali ih je zato bilo puno pred jednim kafićom! A Ike je odlučio otići BAŠ TAMO. I tako, krenem ja s njim u šetnju, kad mi se on otrgne s lajne i bježi! I ja za njim, onako u šlapama, kak sam mogla trčati. I protrčim ja kraj tog kafića, trčim za Ikeom, a kad Ike vidi da ja trčim, misli da se igramo, pa on još brže trči!
Joooj, kad se samo sjeim tih vremena kad je non stop bježao...
Ganjala sam ga tako dobrih pola kilometra (barem) po glavnoj cesti na pločniku (tu je trčao). Vidjelo me dosta ljudi. Sigurno su mislili da sam luda!
I onda, kad je trebalo prijeći cestu, Ike kao pravi dobar pas sjedne pred cestu i čeka da mu kažem "Idemo." (naučen je na naredbu "Ike cesta!"
I konačno sam ga ulovila, pa sam krenula doma. Nisam smjela trčati jer bi onda i on počeo trčati (a on trči prebrzo za mene, mislim da bii letjela po zraku), a bilo me bruka hodati. I baš kad sam pomislila da je sve gotovo, srela sam hrpu frendica iz moje škole! Pitale su me kaj mi je pobjego pas. Ja sam samo odgovorila onako: "Da." i htjela propasti u zemlju. Užas jedan.

Pred Novu Godinu 2005., kada je nažalost bilo jako hladno, Ike se odlučio malo SAM PROŠETATI. Išao je s mojim tatom u šetnju i pobjegao je za jednom kujicom. To je bilo oko 11 sati i još u subotu, tako da sam ja još spavala. I odjednom mene mama pozove i kaže mi da je Ike pobjegao. Ja sam se odmah probudila, nešto obukla i krenula za Ikeom. Žurila sam se pa se nisam baš dobro obukla, pa mi je poslije bilo hladno. Izjurila sam bez frizure, užasno obučena, ono, baš sve užas! I išla sam tražiti Ikea. Našla sam ga jedno kilometar dalje od kuće. Njušio je PO DVORIŠTIMA! Našla sam ga kod neke žene u dvorištu, a ta žena je mislila da je to NJEN PAS! Valjda ima sličnog. I ja sam sad toj starici morala objašnjavati da je to MOJ pas, da mi je pobjego, da se zove Ike, itd. A žena me UVJERAVA da je o njen pas! O Isuse Uspjela sam joj objasniti tek kad sam pozvala Ikea, pa je došao k meni. BRUKEEEEE!