Прекоокеанске земље - САД

ЧИКАГО НАЈВЕЋИ СРПСКИ ГРАД

Американци, који не воле национално да се пребројавају, тек су пописом 1980. године показали пуни етницки састав САД. Тада је утврђено да су америцки Срби највисе сконцентрисани - око сто педесет хиљада. Како је у међувремену јос десетине хиљада Срба и Црногораца избегло у главни град дрзаве Илиноис, то је Чикаго са око 200.000 насих људи сигурно данас највеци српски град у иностранству.

Предео на северу Америке, око језера Мичиген, на коме се налази овај метрополис, пре око две стотине година, индијанско племе Алгонкини звало је Поље лука (Чикаго). То име је прво добила река, а потом и град, који је никао 1833. године. У њему је било четрдесетак кућа и две стотине житеља. Први су у њега почели да се досељавају француски Канађани и урбани Индијанци, а потом ми дошљаци из Европе и са истока Америке. Како се насеље индустријски развијало, тако се повецавао и број његових становника. Данас Чикаго има седам милиона житеља, који воде порекло из чак осамдесет нација са свих крајева света. Срби су зато у овом граду мала етницка заједница.

У историјским документима овог, другог по величини града у Америци, нема много писаних трагова о досељавању Срба. Прво српско име у тим архивама помиње се тек 1872. године. Био је то Иван Вучетић који је допловио из Боке Которске. Тек 1910. у опстинским актима регистровано је званично постојање становника Чикага српског порекла. Већина њих је пристигла из сиромасних крајева Лике, Кордуна, Далмације, Боке, Херцеговине, Крајине, па су били уведени у књиге досељеника као Угари, Бугари, Црногорци , Бокељи или често као "остали", јер нису знали на енглеском да казу одакле су. Били су то, углавном, мушкарци, који су ушли у Америку са зељом да заради који долар и врати се кући. Како зарада у челичанама и рудницима никада није била довољна за повратак и женидбу, то су многи заувек остали у "Америки". За њима су, верујући у прицу о америцком сну, међутим, убрзо поцели да пристизу и други, трећи, четврти, пети и шести Срби.

Прва генерација српских досељеника створила је своју малу колонију у Клејборну, северном делу Поља лука тј. Чикага. Ту је пре деведесет година, пред две стотине људи, одржана и прва слузба у српској цркви "Христово васкрсење" на Шилеровој улици. Друга колонија никла је на југу, у 109. улици и Комерсал авенији, где је подигнута нова црква. На овом простору први велики српски сабор, и црквени, и народни, одрзан је 1913. године. А десет година касније, такође, у Чикагу српска црква у САД се одвоји од руске и припојила Патријарсији у Србији. Била је то заслуга двојице владика Мандарија и Николаја.

Како су пристизале нове генерације Срба, које су освајале овај град, тако је српска колонија расла и селила се. Данас су Срби сконцентрисани највисе око језера Мичиген и на западном делу града. Пре двадесетак година преселили су најстарију српску цркву на Редвуд драјв или Западни Српски Пут, како Срби зову то православно имање. Њиме је дуго руководио господин Драгољуб Павићевић. У овом граду и околини данас постоји седам српских цркава и два манастира, Свети Сава и Нова Грацаница, који су и седиште највећих православних епархија у расејању. Први је почео да гради владика Мандарије, а други владика Иринеј. Зато се и може реци да је Чикаго пре свега духовни центар Срба у расејању.

Славко Стоковић је задужбинар манастира Пресвете Богородице на Трећем језеру код Чикага. И дугогодишњи члан управе црквено-школске општине и члан Сабора новограчаничке епархије. Има осамдесет и осам година, виталан је, окретан и духовит. Дошао је у Сједињене Америцке Државе 1947. године из немачког ратног заробљениства у Минхену. Пут кроз туђину довео је Славка Стоковића до Пенсилваније и до владике Дионисија. Ту се у манастиру Стоковић, бивши војни правник запослио као администратор са месечном платом од само 125 долара. Његови пријатељи, који су радили за хиљаду или две хиљаде долара, говорили су му да је луд. Драгица и Славко Стоковић узели су се 1949. године, а већ наредне три добили су синове Милана, Јована и Николу. Кум им је био владика Николај Велимировић, који није дозволио да кумчићи не носе његово име. Када је Славко од владике Дионисија затразио већу плату, овај му је понудио да откупи пола дома за збрињавање лица, и да после деле приход. Стоковићи су пристали, јер је Драгица као школована медицинска сестра имала лиценцу за рад. Једног дана, средином педесетих, гледајуци огласе, Славко је нашао кућу са дванаест хекара земље, до ауто-пута у Либертивилу, за 25.000 долара. И купио је. Данас се на том месту налази дом "Либертивил манор ", на стотинак хекара, и са пет парарелних крила. Његов власник Славко Стоковић на вратима дрзи таблу са скромним написом - администратор.

Колико је бринуо о својој породици и свом послу, Славко Стоковић је бринуо и о српској цркви. Давао је увек колико је могао, а као правник писао је и потписивао разна документа, од развода српских бракова до склапања великих послова за градњу манастира Пресвете Богородице на Трећем језеру. Њега је црквени раскол 1963. године и деоба Срба на раскољнике и федералце много погодио. Када је владика Дионисије осетио шта се догађа, рекао је Николају да нађе неко лепо имање, где би раскољници подигли манастир. Мој син Никола је код свог газде нашао 63 хекара, додусе под водом, за 350.000 долара. То је српски народ купио и почео да зидамо манастир Нова Грацаница. Народ је дао пет милиона долара, своје руке и храну. Данас ово имање вреди најмање десет милиона долара. А манастир Пресвете Богородице је заштицен као културно добро САД.

Господин Славко Стоковић, његова супруга и синови осамдесетих година приложили за манастир 185.000 долара. Драгица Стоковић, која је била председница Кола српских сестара постала је кума црквеног дома, а Славко Стоковић кум иконостаса. Када је дошло до националног и црквеног помирења Славко Стоковић је лицно организовао и спровео пренос мостију свог кума и владике Николаја Велимировића у Србију, у село Лелице. Пре тога владикама Атанасију и Амфилохију предао је три кофера са списима и лицним документима владике Николаја, а Српској академији наука предао је три сандука са архивом професора Милана Зецевића, некадашњег начелника Народне библиотеке Србије. Тада је са владиком Атанасијем био и у посети Космету.

Највећи број Срба доселио се у Чикашки басен, који захвата простор дрзаве Илиноис, Индијана, Мичиген и Висконсин, иза I и иза II светског рата. Та поратна емиграција удахнула је живост и национални дух старом пројугословенском исељениству. Многе српске организације су се омасовиле и ојачале, па је Чикаго израстао и у политицки центар Срба у дијаспори. У овом граду је, на пример, одржан 1941. године Конгрес Српске Народне Одбране, на коме су поред Константина Фотица, Јована Дучића и епископа Драгољуба Миливојевића-Дионисија, активни били и В. Вукотиц, М. Бојчетић, В. Пантић, Б. Пановић . За председника Централног одбора СНО за САД и Канаду тада је изабран Михаило Дучић. Своје политицко опредељење СНО је јавно излагало преко свог гласила "Слобода", листа који је покренут 1953. у Чикагу и који се и данас штампа као недељник на српском и енглеском језику. Највећи углед СНО је имала доласком др Уроша Сеферовића за председника од 1960. до 1984. године. Овог лекара и предратног исељеника из Котора наследио је потпредседник Вукота Вукотић, само годину дана. А потом је од 1985. председник СНО је био др Рајко Томовић који је страдао 1992. у свом чикаском стану у позару под сумњивим околностима.

Данас ову, некада најмасовнију, емигрантску политицку организацију у САД води председник Славко Пановић. Генерални секретар СНО је Бора Рајић. Процењује се да је СНО крајем осамдесетих година у својих шест одбора у свету имала 1.500 редовних чланова. У Месном одбору СНО за Јужни Чикаго, на пример, први људи су Градимир Ђокић, председник, Радомир Стефановић, секретар и Мирослав Сретеновић.

Од осталих српских организација Конгрес српског уједињења у Чикагу заступају др Петар Мленковић, Градимир Марковић, Виктор Клебедински, Надежда Ракић, док је представник Српске мрезе господин Џорџ Богданић, Београђанин чији је деда био власник зграде хотела "Палас". Удрузење српских бораца Краљевске југословенске војске воде Милос Катић, председник, Мирко Красић, секретар и Никола Ђурић, благајник. Четницке организације заступају Милан Драговић, Дуско Д. Чурчић, Стојан Радић, Илија Ђуришић и Ђура Песут, а Фонд цетницких инвалида Дејан Лојанчић. Први цовек Српске братске помоћи је Бата Добричанин, а чикаског одбора Воја Вла и Стеван Петровић. Свесрпски конгрес води господин Ђорђе Николић.

Српски културни клуб Свети Сава водио је Будимир Срећковић, па Драгојло Миловановић. Садашњи председник Централне управе СКК Свети Сава је Братимир Илиц, а уредник листа "Српска борба" је Милета Солујић. Председник Српског народног универзитета је Брана Станишић, а СИКД "Његош" води Илија Ђуришић. Централни комитет организације Срби за Србе води председник Дусан Симић. А председник Српске владе у егзилу је др Јован Деретић.

У Савезу православних епархије у САД српску страну заступају Мајло Поповић и отац Мирко Добријевић. Савез кола српских сестара у САД и Канади предводи Братислава Беба Бјелопетровић, која води предивни летњи Камп за српску децу и сваке године организује Српску параду на улицама Чикага. Први одбор Кола српских сестара у САД формирали су Даринка и Милан Мрвићин још 1909. године у Синсинатију. Пре четрдесет и седам година, међутим, одобори Кола српских сестара у Америци су се ујединили и за председницу изабрали госпођу Драгицу Стоковић. Братислава Буба Бјелопетровић је већ девет година прва Српкиња у Америци, јер је тако желело чланство четрдесет и шест одбора Кола српских сестара. Савез ове хуманитарне организације која се налази и окриљу Српске цркве у Америци има више од 10.000 чланова. Како у САД постоје четири српске епархије, тако постоје и четири централна одбора Кола српских сестара. У Канади ради седам одбора са две хиљаде чланова. Љубица Ђорђевић води Коло српских сестара цркве "Васкресење Христово", чији је председник Бранко Пухар, а свестеник Ђуро Кросњар из Чикага.

Данас, иначе, у српској дијаспори постоји стотинак одбора Кола српских сестара, од Македоније до Аустралије. Председница Савеза Кола српских сестара у Америци потиче из београдске породице Перисић. Њен отац је био ратни заробљеник у Немачкој, одакле је исељен у Енглеску и САД, а мајка јој потиче са Косова. Удата је за Владу Бјелопетровића, штампара и издавача из Чикага, са којим има кћерку Наталију и сина Данета. За своје српске активности Братислава Беба Бјелопетровић добила је многа признања, а између осталих и титулу Витеза српства.

Српске епархије водили су дуго година митрополити Кристофер и Иринеј, који су као цивили имали исто презиме Ковацевић. Први је Ковацевић Велимир, митрополит. Рођен 1928. у Гал Вестону, Тексас. Завршио Богословију у Либертивилу и Чикагу, а студије историје на Универзитету у Питсбургу. Службовао је у Клеартону, Дзанстауну, Питсбургу и Чикагу. Устоличен за митрополита средње-западно америчког 1991. године у храму Васкресење Христово, Чикаго. Жењен је и има сина. Живи у Лејк Женеви, а службује у манастиру Свети Сава у Либертивилу. Шири православну веру и српство. Помазе Срб Нет и хуманитарне организације америцких Срба.

А други је Ковацевић Милан. Митрополит је рођен 1914. у Вреоцима, селу између Горњег Милановца и Краљева. Ту је и радио као учитељ, али се пред рат као резервни потпоруцник активирао и пресао у војску Краљевине Југославије. Међутим, као и многи краљеви подофицири и официри и Милан Ковацевић је запао у немацко заробљениство. Био је врло активан у логору, као учитељ учествовао је у формирању српског позориста " Родна груда". У неким представама је чак играо и ликове жена са великим успехом. По распуштању логора, међутим, он се одлучио да са још седморицом људи, оде у Енглеску, на калуђерски семинар. Похађао је и Пословну школу у Оксфорду. Тај православни семинар, како сам сазнао, од осморице Срба заврсио је само Милан Ковацевић, и тада је добио калуђерско име Иринеј.

Када је Иринеј као млад свестеник дошао у Америку, владика Дионисије га је наместио за управника црквеног имања у Серланду, Калифорнија. Ту је показао своје велике организаторске способности, уздигао је имање, а цркви повратио народ и углед. Митрополит Иринеј од свих свестеника исказао у САД највећу стваралачку енергију као градитељ српске цркве. Подигао је 1983. године манастир Пресвете Богородице, популарно назван Нова Грачаница у Сејдланду тј. на Трећем језеру и Дом за остарела лица. Митрополит новограчаницке епархије Иринеј је и иницијатор црквеног помирења које је обављено са патријархјом српским господином Павлом у Саборној цркви у Београду у пролеће 1992. године.

Током 1992/95. владика Иринеј послао је први у дијаспори организовао хуманитарну помоћ за отаџбину. Када је у Америци 1987. основан први фонд милосрђа "Грачаница", митрополит Иринеј је дао у фонд за Косово хиљаду долара. Седели су ту Тодор Стањевић, Милутин Бајчетић, др Рајко Томовић, Драгослав Ђорђевић, Дусан Мирковић. Од оснивања фонда "Грачаница" до 1991. сакупљено је 300.000 долара за Србе на Космету. После пропасти Југославије и новог геноцида над Србима у Крајини и Босни владика је укључио вернике у фонд за избеглице "Човекољубље" који је основао патријарх Павле. Срби су послали више милиона долара на име помоћи, у новцу, болницама, лековима, храни, одећи и обући. Известај благајника епархије казе да је рец о шест милиона долара укупне вредности.

Са одобрењем митрополита Иринеја, породица Славка Стоковића је при новограчаницкој епархији основала фонд милосрђа "Свети Ђорђе", крсне славе Стоковића. Овај фонд је званично основан првог јануара 1994. године и у њему је до средине октобра било примљено 38.438 долара, послато у отаџбину 14.110, а чекало на слање још 24.328 долара. Новац је слат по списковима које су Стоковићи добијали од валадике Артемија из Призрена и сликарке Мире Кнезевић из Београда. А онда је на шестом Сабору новограчаницке епархије Славко Стоковић приложио чек својих синова на 500.000 и свог унука Николе на 100.000 долара. Уз обећање да ће наредне године та цифра сигурно достићи милион долара.

Митрополит Иринеј је дуго живео у манастиру Нова Грачаница на Трећем језеру код Чикага. Оболео је и налази се у болници код пријатеља господина Славка Стоковића.

Од 1996. године ову епархију водио је владика Сава из Мелбурна, али је патријарх Павле 1997. године за администратора именовао владику Лонгина из манастира Крка. Владика Лонгин Крцо рођен је у Кнезини код Сокоца. Један брат му живи са мајком и породицом у Диселдорфу. Други брат је у Енглеској. На Богословију у манастиру Крка владика Лонгин био је најбољи. Завршио је Московску духовну академију. После тога три године је био на постдипломским студијама у Енглеској. Након тога враћа се на Богословију у манастир Крка, где ради као професор предавац. Неко време је службовао у Мелбурну као владика. А потом опет у манастиру Крка и у Патријарсији СПЦ у Београду. Одатле га патријарх Павле шаље у САД. Овај млади епископ данас у Чикагу ради активно на остварењу верског помирења међу Србима.

Мира и Слободан Павловић су у Чикагу начинили први корак ка верском помирењу још почетком деведесетих година. О томе је снимљен и телевизијски филм, који је радио Милан Кнежевић из Београда. Павловићи су прави амбасадори српства у САД. У њихову канцеларију на Кларк стриту свакодневно долазе многи српски досељеници да траже сместај и посао, било какву помоћ, јер знају да ће је и добити. Недалеко од своје фирме Мира и Слободан су пре неколико година купили велику куцу, од 400 квадрата и плац, тик уз језеро, близу Холивуд авеније. На згради виси српска застава, а у двористу и цвеће је посађено као српска тробојка. У башти расту паприка, краставци и парадајз са српским семеном, а у кући на зидовима су слике српских јунака и шире фамилије. Павловићи су у Чикагу штампали књигу о српским владарима, на енглеском и српском језику, и упутили је америчким конгресменима, сенаторима и посланицима, као и људима из администрације у Белој кући, са намером да их упознају са историјом српског народа и српских земаља. У српској колониј Павловићи су познати и као донатори српске цркве, али и као људи који свесрдно раде на српској слози и једињењу. Мира и Слободан Павловић су подигли Павловића мост на Дрини и спојили две обале српске земље. У селу Попови код Бијељине подигли су споменик Кнезу Иви од Семберије и цркву "Васкресење Христово". Српска црква им је зато доделила Орден Светог Саве.

Од свих српских досељеника у Чикагу, у озбиљном бизнису се налази једва пет одсто наших људи. Пре двадесетак година највећи број Срба радио је у угоститељству. Тада је у Чикагу било око тридесетак српских кафана и ресторана, а данас их има свега осам. У угоститељству су некада били славни Миомир Радовановић и "Миомирс Сербиан цлуб", као и Злата Максимовић и "Златас Београд", код којих су Американци чекали да седну за столове. А данас су познати угоститељи Мики Кнезевић и Звонко Клачник, власници ресторана "Оријент експрес" и "Скадарлија". У грађевинарству су данас најпознатији Бранко Тупањац и Вук Зечевић. Први гради хотеле и зграде, а други путеве. Некретнинама се на велико бави Слободан Павловић. Никола Салатиц-Салата био годинама председник Жилет компаније. Међу трговцима Драган Кецман је познат по маркету "Београд", а Сима Вујић води продавницу "ДСД" и Славољуб Дамјановић "Сандyс бакерy".

Од лекара познат је др Вуко Зечевић, др Зарија Ђуровић, др Илија Срећковић-Бибе, др Радомир Јовановић, др Бранка и Драско Константиновић, др Петар Миленковић, др Јован Чупић, др Милан Лековић. У историји Чикага уписано је име лекара Константина Димитријевића, познатијег под именом Димитри, као америчког хуманисте. Др Љубомир Ђорђевић је, например, експерт светског гласа. А Луис Миличић је адвокат светског гласа. Зоран Кнежев је познат као управник америчке царине на аеродрому О'Хара.

Боривоје Ристић, Вукашин Павловић, Драгољуб-Данијел Гиљен и Тони Миладиновић су успесни дилери некретнина. Слободан Павловић је само један, последњи од тројице угледних српских добротвора и пословних људи, и најимућнијих Срба који и данас активно помажу Србе у расејању и у отаџбини. Такав углед има и Бранко Тупањац, са супругом Радмилом и сином Радивојем, као и браћа Ранко и Владо Бјелопетровић. По продукцији световних дела, али и по издању још стотинак великих српских дела Влада Бјелопетровић је заједно са братом Ранком, данас највећи српски издавач, не само у Чикагу већ и на читавом америцком континенту. То су све уједно и људи који су помогли младом адвокату, касније дрзавном тужиоцу Милораду Роду Благојевићу, да у Чикагу победи на изборима за конгресмена САД. Тако је данас Род Благојевић најугледнији Србин у Чикагу, али и у Америци.

Водећи своју политичку кампању за улазак прво у Сенат америчке државе Илиноис, адвокат Род Благојевић је пропагирао програме економског развоја, социјалне и здравствене заштите Демократске странке у свом Петом дистрикту. То је регион који припада граду Чикагу, и захвата северне општине Норфидз, Харвуд Хајс, Франклин Парк, Мелроуз парк и Нортлејк уз језеро Мичиген. Док је његов републикански против кандидат имао већег утицаја на периферне општине и предграђе Чикага. Како је Чикаго са 150.000 Срба највећи српски град у дијаспори, то се Милорад Благојевић у својој политицкој кампањи и 1992. и посебно 1996. године обраћао за двоструку помоћ и српским исељеницима. Тражио је од њих прво дотације, од пет долара до хиљаду, колико ко може да финанисјки да помогне његову кампању, а потом и њихове гласове, иако је познато да су Срби углавном републиканци. Да би се приближио српским исељеницима Род Благојевић је последњих година почео да се појављује на важнијим скуповима у српској колонији. Велики број, нарочито имућнијих Срба из Чикага помогли су кампању Милорада Благојевића, јер су желели да имају "свог" човека у Конгресу дрзаве Илиноис и Конгресу САД. Пре Благојевића једини Србин који је био у органима власти америчке дрзаве Илиноис био је Сем Панајотовић, члан чикаског Сената. Милорад Благојевић је ожењен Американком, има двоје деце и живи у Чикагу, а ради у Вашингтону. Током 1997. и 1998. године два пута у ресторану "Скадарлија" конгресмен Милорад Род Благојевић правио је пријем за своје српске пријатеље.

Чикашки Срби су још пре деведесет година почели да се професионално и синдикално удружују. Тада су и никла српска потпорна друштва "Обилиц", "Балкан" и "Краљ Петар I Карађорђевић". Последњих десетак година, међутим, нове генерације интелектуалаца и бизнисмена у Чикагу су основале, прво Америцко-српско лекарско друство, затим Српску-америчку адвокатску комору и Америчко-српско удружење полицајаца. Њихови челници су др Милан Драгашић, који предводи три стотине удружених српских лекара, др Ник Ђурић је био лидер осамдесетак српских правника. Сада ту комору воде Вида Димитријевић, председник и Никола Катић, секретар. Наредник Милан Вујић са колегама Милорадом Софреновићем, Дусаном Пухаром и Робертом Михајловим води удрузење од четрдесет полицајаца српског порекла који раде широм Америке. Вујић са колегама већ годинама "чува леђа" патријарху Павлу, принцу Александру Карађорђевићу, Хелен Делиц-Бентли, лидерима и гостима Конгреса српског уједињења када долазе у Чикаго, српским митрополитима од најављених усташких напада у САД.

Вујиц наставља традицију једног Ђорђа Мандица, који је био сива еминенција ФБИ у Чикагу. Млада Тони Роус, унука Милице и Лазе Кекуса из Крајине је шериф у Мичигену.

Да би окупио интелигенцију око себе Влада Бјелопетровић је прво размишљао да штампа Именик чикаских Срба. По азбуцном реду, али и по професионалном опредељењу. А затим се одлуцио да оснује Српску привредну комору и дијаспори.

Културну елиту у највећем српском граду у иностранству представља неколицина уметника ција су дела подједанко популарна и у отаџбини. Професор чикаског универзитета и некадашњи учитељ српског језика принцу Александру Карађорђевићу доктор Никола Моравцевић баш у том миљу метрополиса написао је историјски роман "Албион, Албион". Професор је и аутор есеја, као и уредник часописа "Српске студије". Др Миодраг Радуловачки, професор фармакологије Универзитета Илиноис, иначе Земунац, већ година води Југословенски комитет за посдипломске студије, кроз који су прошли многи српски, а посебно београдски студенти придошлице у САД.

Својим делима "Три српске главе" и "Србија међу вуковима" истакли су се у Чикагу и писци Војин Марковић, односно Милан Поповић-Вељков. Борко Јовановић је песник, аутор збирке "Зазен", Тамара Весна режисер представе "Сквер један" Стевана-Стива Тесића. Музичар Јован Максимовић се представио и као писац и редитељ драме "Магнифико". Јован Деретић је аутор књига "Историја Срба", "Западан Србија" и "Серби-народ и раса", а Милан Марковић је припремио "Геноцид над Србима".

На врху српског, али и америцког уметницког неба налазе се још један Србин из Чикага, који је добио Пулицерову награду. И то за новинарство. То је Волтер Богданиц, који је рођен у Гери, а ради као новинар "Вол Стрит журнала". Добитник је Пулицера за 1988. годину. Саво Ракочевић је сликар из америчких енциклопедија. А Никола Брчин је познат као велики амерички вајар. У америцком професионалном фудбалу, рагбију, помињу се бројна српска имена : Џим Мандић, Норм Булајић и Пит Стојановић, затим Ед Обрадовић , играц "Бирса" из Чикага, Џим Обрадовић, Пит Лашетић, Сем Јанковић и други. У бејзболу, вредна су пажње српска имена, као што су Пит Вучковић, Ели Грба, Ник Стринцевић, Волт Дропо, Дзон Вуковић и Пол Поповић. И, конацно, као рели возац познат је Бил Вуковић. По свему томе, рекло би се, да је Чикаго права српска културна престоница.

У Чикагу се штампају новине на ћирилици "Српска борба", "Слобода", али и раде прве српске радио станице. "Ромски дукат" је радио србијанских Цигана, у коме је главни водитељ био Зоран Остојиц, некадашњи новинар Студија Б из Београда. А сада је Алија Далиповић са супругом. Пре шеснаест година, када су Американци имали први попис становниства, у коме се тражио и одговор на питање о етницком пореклу, већина ових људи написали су да су "српски Цигани". Породица Костандинов је пре пет година у Чикагу основала црквено-школску општину, са председника изабрала српског бизнисмена Слободана Павловића, градитеља моста на Дрини, иначе, пореклом из Попова код Бијељине, а од једног биоскопа направила је своју православну цркву. У њој су се венчавали и децу им крстио српски свестеник, отац Ђуро Кросњар. Ту у тој цркви "српски Цигани" су за свог краља изабрали најуспеснијег и најугледнијег међу собом, Ђуру Костандинова.

Радио програм викендом "Тамо далеко" води Петар Јовановић, власник агенције "Никола Тесла". Он емитује вести из српских земаља, интервјуе и документарне емисије, као и народну и новокомпоновану југословенску музику у огромним количинама. Све су то програми на комерцијалној основи, што у многоме доприноси и стварању првог српског етницког тржиста у дијаспори. Преко ових станица наши пословни људи из Чикага рекламирају своје лекарске ординације, путницке агенције за продају карата за Србију и Београд, своје трговацке радње. И Далиповић и Јовановић су људи који организују српске забаве на којима певају уметници из отаџбине. Катарина Стојнић, унука чувеног халфа Бобе Михајловића данас је главна плесачка звезда у највећим латино-америцким клубовима "Инфинитy" и "Тропицана". А од почетка 1998. године ради у ресторану "Илузија" чији је власник познати кошаркаш Денис Родман.

Српска музика се свира и чује у кафанама "Скадарлија", код Звонка и Нине Клацник, где пева Зорица Танасијевић. У дискотеци "Калемегдан", у којој су гостовали Кнез и Кеба. У ресторану "Српско село" који води Раде-Дуња Марковић. Ресторан "Крагујевац" води Деса Благојевић.

Када Србин први пут дође у Чикаго, једна од ових кафана биће му, највероватније прва станица. После тога све иде много лакше. У кафанама се проналази све, и реч утехе, и нови пријатељ, и стари земљак, али и оно сто Србин у Америци није још изгубио, што га и највише везе за отаџбину и придошлице из српских земаља. А то је његова српска душа. Код Павловића и Тупањца најчешће се нађе и кревет и ситан посао, док се не дође до запослења. То је пут који данас пролазе и придошлице и избеглице. Индијанско Поље лука на обали америчког језера Мичиген примило је у ово ратно време, најмање десет хиљада нових Срба, којима је Чикаго постао утеха за Београд, Краљево, Нис, Книн, Сарајево, Бањалуку.
 

Copyright 1998 by Marko Lopusina
Copyright 1998 by IP PRINCIP
Preuzeto sa sajta
Serbian Unity Congress

 

2008 Чикашки Срби.design by | MicroTech Design Studio